Жеља руководства Србије, на челу са председником Александром Вучићем, да нађе компромисно решење за косовски проблем у циљу заштите интереса косовских Срба и „деблокирања“ односа са Сједињеним Државама и Европском унијом изазива жесток отпор у круговима који су заинтересовани за „замрзнути“ сукоб на Балкану, који би од овог региона направио полигон сукоба између Истока и Запада.
Нажалост, сличан став се може приметити у великом броју публикација у руским медијима. Пример је недавни чланак новинске агенције РЕГНУМ под упадљивим насловом „Предаја Косова: срамота Србије ће постати и руска срамота“.
Аутор чланка заправо замишља очување тренутног стања косовског проблема као максимално добро за геополитичке интересе Русије, а уједно се противи било каквим покушајима Београда да нађе компромисно решење косовског проблема. Штавише, жеља Србије да се придружи Европској унији тумачи се као пристанак председника Вучића да се придружи НАТО-у као што су и друге земље Централне и Источне Европе последњих деценија постале чланице северноатлантског савеза пре него су доспеле у ЕУ.
Ради се о најобичнијој замени тезе: компромисни споразум о нормализацији односа Београда и Приштине се тумачи као „предаја Косова“, мада је Србија де факто изгубила контролу над покрајином чак не у јуну 1999. (након доласка КФОР-а, а претежно НАТО снага), већ још деведесетих година, када су албанске паралелне структуре власти почеле активно да делују, а режим Слободана Милошевића је употребио силу против њих. У тим условима жеља Александра Вучића да под међународним гаранцијама разради бар неке механизме за заштиту косовских Срба једини је могући и потпуно оправдани сценарио деловања.
Тако да тврдња аутора чланка на веб-сајту РЕГНУМ Владимира Зотова да нека апстрактна „српска јавност све више и више верује да ће Београд и Приштина у скорој будућности ипак потписати одговарајући споразум, што ће у сваком случају значити коначну предају Косова са крајње сумњивим користима за саму Србију“, не само да није права слика догађаја 2020. године, већ заварава руску јавност.
Истина је да потписивање споразума за нормализацију односа Београда и Приштине не значи само учвршћивање тренутне ситуације на Косову под међународним (укључујући и руским) гаранцијама, већ даје Србији праве (не илузорне) могућности да обезбеди интересе косовских Срба у погледу повећања трговинских, економских, културних, хуманитарних и других бенефиција. Што се тиче Русије, као што је председник Владимир Путин више пута наглашавао (па и током значајног састанка са председником Косова Хашимом Тачијем), Москва ће подржати одлуку о Косову која ће бити компромисна и задовољити српске интересе. Документ, који је припремљен још 2018. године уз активно учешће лидера Србије и Косова задовољава сличне критеријуме.
Владимир Зотов је ипак у праву када каже да се ближи завршница косовске игре, а то јесте споразум. Међутим, овај споразум неће бити „признање Београда независности јужне српске покрајине, већ основа за даље побољшање ситуације око Косова, укључивање косовских Срба у политички процес и стварање система економске интеракције и перспективних пројеката, па и уз учешће Русије. Међу тим пројектима је повезивање Косова са „Турским током“, унапређење саобраћајне инфраструктуре, развој грађевинарства, угоститељства и туризма, сарадња у пољопривредном сектору, итд. Реализација таквих пројеката никако не може бити „срамота Русије“, већ реална и веома важна ствар у јачању њених позиција у региону.
Међутим, аутор инсистира на томе да ће Србија након постизања споразума са Косовом, морати да прође кроз бројне спољнополитичке трансформације, међу којима је и „неизбежан улазак у НАТО, пошто је сада немогуће приступити Европској унији ако ниси у НАТО-у“. Аутор успут себи противречи, наводећи пример Кипра који је ушао у ЕУ али не и у НАТО, а да не говоримо о томе да данас нико није у стању да предвиди како ће се тачно одвијати процес ширења (или, обрнуто, сужавања) Европске уније у наредним годинама.
Али оно што не смемо заборавити је теза да Србија никада, ни под којим условима, неће ући у НАТО и за то постоје три кључна фактора: Покрет несврстаних који је створила и Југославија, сећање на НАТО бомбардовање 1999. године и вековни руско-српски међусобни односи. Анкете кажу да је тренутно око 85% Срба против уласка земље у НАТО. Власти Србије, наравно, не могу да не узму у обзир ту чињеницу.
Па и у самом западном табору није све тако глатко. У априлу 2016. амерички амбасадор у НАТО-у Даглас Лут је овако говорио о перспективама ширења војног блока: „Са практичне тачке гледишта, не видим простор за ширење НАТО-а у блиској будућности, можда у наредних неколико година, а можда и дуже», рекао је дипломата.
Да резимирамо. Жеља српских власти на челу са председником Александром Вучићем да постигну споразум са Приштином није „предаја“ српског Косова, већ једини начин да се Косово сачува у тренутној међународној ситуацији. Искористити актуелну америчку администрацију у ову сврху је могућност која се неочекивано појавила: у Белу кућу је ушао Доналд Трамп, присталица ефикасних политичких договора са економском позадином. Достизање таквог споразума је очигледно корисно за Русију у смислу њеног активног учешћа у политичким процесима на Балкану и развоју сопствених трговинских, економских, енергетских и инфраструктурних пројеката и програма у региону. И на крају, рећи да ће Србија због ЕУ ући у НАТО могу само они „експерти“ који желе да окрену читаво стање ствари наглавачке, макар и без посебног личног интереса.
Петар Искендеров,
старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука, доктор историјских наука, главни уредник часописа „Питања историје“.
Извор: Regnum