Суши бар Extra-Sushi чији је власник Јерменин Артур Исраељан налази се на Аутокоманди испод надвожњака. 

— Добро дошли на руску територију! Немамо заставу, али имамо руски дух! – топло нас дочекује домаћин. 

Крај њега су помоћнице Оља и Наташа, лепотице са плавим очима и косом боје пшенице. 

— Наше су приче сличне: удале смо се за Србе, затим тражиле посао и нашле Артура. Радимо овде већ пет година. Артур нам је као отац. Помаже нам у свему. Недавно нас је повео у Македонију да урадимо визе. Ми смо као породица и атмосфера овде је породична, — говоре Наташа и Оља. 

— Ујутру седнемо, попијемо кафу, попричамо, а затим се и лакше ради. Посао је друга породица! – објашњава Артур. 

Возач чека наруџбине. Артур има неколико аутомобила који развозе по целом граду свежу храну коју припремају Оља и Наташа. Артур је некад и сам радио као возач. 

— Београд знам боље од 80% Београђана! – каже он. Суши бар има укупно седам радника. 

Артур је по образовању електроинжењер. Дошао је у Београд пре 14 година да се бави бизнисом, али партнери су се разишли и он је одлучио да почне породични бизнис. У то време у Београду није било суши барова, каже он. 

Он додаје да је први човек који је у Србију довезао јегуљу и да се претходно ту није могла наћи морска риба. А довозио је и кавкаске траве које користи као зачине. 

— Наши главни клијенти су Руси, иако смо и неке Србе навикли на нашу храну. Наши су клијенти биле и различите амбасаде: украјинска, америчка, британска, мађарска. Затим су увели санкције Русији и престали су да једу нашу храну. И ми смо њима увели санкције – не идемо у Мекдоналдс!

Код нас је храну наручивала принцеза Софија Карађорђевић, министар Ивица Дачић, његов претходник Вук Јеремић, Саша Мали, руски политичар Сергеј Бабурин воли да једе код нас… А кад смо почели било је смешно: „Дајте нам ћевапе од пиринча са рибом, а рибу скувајте, живу не једемо, од ње се умире“ – смеје се Артур. 

Срби су се прво плашили сушија и сакеа. 

— Србе много волим. Они су као неки руско-кавкаски народ из наше совјетске младости. Срби су пријатни људи и воле своје блиске. И воле да поједу. Они личе на нас. Воле и мене, зову ме „руски брат“. А ја и јесам Рус, јер то није националност, то је стање душе. 

Артур говори како је освојио српска срца својом храном. 

— У погледу укуса Срби су специфичан народ. Њихове гастрономске традиције су се формирале вековима и практично је немогуће натерати их да једу нешто друго. Од зачина сем лука и „вегете“ они ништа не користе. А наш шашлик без трава је немогуће замислити. Али решили смо тај проблем: Кинези сада све гаје. И Срби на пијаци продају различите траве. Њихови се укуси мењају и ми их навикавамо на наше, — каже Артур. 

Суши специјалитете као Артурове никада нисам видела. И порције су велике у поређењу са оним што ћете добити у другим ресторанима. Београђани су срећни што имају овакву храну. 

Артурова кухиња је права руска „мека моћ“ на Балкану!

Он планира да отвори и сендвичару. 

— Пробали смо хамбургер у граду за 1500 динара. То је немогуће јести! Не, морамо сами да их спремамо, — каже он и објашњава да је у хамбургеру најважнији сос, а он има своје тајне рецепте. Хлеб ће такође да пеку сами. 

— Поливао сам недавно капију, а затим се појавило сунце и видим – паучина је у ћошку остала као православни крст! Не, без Бога се у животу ништа не може урадити и ништа није случајно, — каже Артур. 

Ми климамо главом и пијемо ледено српско пиво. Крај нас пролази воз, надвожњаком јуре кола хитне помоћи. А на „руској територији“ Артура владају ред и мир. 

Док у Београду постоји ово острво доброте, главни град ће увек бити сит, јер храни га јерменски Рус који прави најукусније суши специјалитете.