Николина Ристић, трогодишња девојчица, живи у оронулој кући у Алексиначком Руднику. У том месту се 1989. године догодила стравична трагедија када је у пожару живот изгубило 90 рудара. Са рударима је умро и рудник, а остало је запуштено насеље без перспективе.
И заиста, када се данас дође у ово место, сабласно сивило леди срца свих посетилаца. Делује као да се у њему више не живи, већ животари. Угледати у таквом амбијенту малу и стидљиву Николину, са својим играчкама, делује нестварно.
– Добро дошли у нашу кућу. Овде ретко ко долази. Николина има још четири брата – Михајла (5), Виктора (8), Немању (14) и Небојшу (17) – пренео нам је њихов отац Слађан.
Поред сећања на страшну трагедију које ово место носи, породица Ристић има и своју личну трагедију.
– Слађан не воли да говори о томе. Његов син из првог брака је мистериозно нестао пре осам година, а након два месеца агоније нађен је мртав у реци. Имао је само 11 година и ишао је у специјалну школу. Ја сам била самохрана мајка троје деце, али нас је он примио код себе и прихватио децу као своју. Добар је то човек. Сада имамо и двоје заједничке деце – испричала нам је мајка Марија.
Ристићи преживљавају од социјалне помоћи и дечијег додатка. Најстарији син, иако још није ни пунолетан, отишао је у Београд да би зарадио неки динар радећи на грађевини.
– На мене је, нажалост, пала мешалица на послу. Од тада не могу од болова да подижем већи терет, мада волео бих да започнем озбиљније да се бавим рециклажом. Сада се довијам како знам и умем, повремено сечем дрва и тако. Изгледа да имам и неку тежу болест, али тек треба да се установи шта је у питању – додао је Слађан.
Најмлађу Николину упитали смо с чиме највише воли да се игра, а она нам је шапатом одговорила:
– Највише волим да спавам с луткама и да се играм са мојим батама.
Породицу Ристић планира да помогне Хуманитарна организација Срби за Србе. Покушаћемо да им обезбедимо изолацију за кућу, сређивање соба и покућство да би Николина и њена браћа имали бар пристојне услове за живот и одрастање.
