Зашто Русија убрзано губи своје позиције у Републици Српској — последњем упоришту русофила на Балкану, зашто кључ решења косовског питања лежи „с друге стране Дрине“ и како би Београд могао да врати Косово и Метохију у ексклузивном интервјуу за портал „Балканист“ говорио је српско-амерички историчар и публициста Срђа Трифковић.

Европска унија и Сједињене Државе показују интерес за наставак дијалога Београда и Приштине, али иза пријатних осмеха западних политичара крије се грабежљиви систем који чека тренутак да одузме српском народу независност и достојанство. Месец март и НАТО агресија 1999. године подсећају Србе на то да је Запад спреман на све у намери да оствари своје циљеве.

Како би се догађаји развијали да су тада на челу државе били други људи, данас је бесмислено расправљати, сматра Срђа Трифковић. То је попут повлачења паралеле да ли би се догодила револуција 1917. да је руски цар Александар III био жив.

— Руководство САД је одлучило да започне рат против Србије две године пре агресије. Не видим шта су Слободан Милошевић и његово окружење могли да учине сем капитулације да би спречили бомбардовање. Агресија 1999. била је организовани злочин који је био једнако неизбежан као и „ампутација“ Судета од Чехословачке 1938. године, — објашњава експерт. — Штавише, администрација америчког председника Била Клинтона покренула је рат који није имао никакве везе ни са правима косовских Албанаца, ни са истином, ни са међународним поретком.

Српски публициста са горчином говори о томе како су се позиције Русије у Србији промениле од 1999. године. Према његовом мишљењу, Москва још увек није преиспитала суштински погрешан став према братској балканској земљи.

— Рећи ћу сада нешто што се неће свидети ни путинофилима у Србији ни србофилима у Русији. Данас, после 20 и више година, позиција Русије на Балкану је слабија него 1999. године. Ову чињеницу износим више са сажаљењем, а не гневно. Очигледно је да недостаје стратешки фокус у одлукама које се тичу Балкана. На пример, почетком 2000-их велике руске инвестиције су се сливале у Црну Гору. Изгледало је као да Русија има озбиљан геостратешки пројекат да у своју орбиту укључи Црну Гору, последњу земљу северног медитеранског региона која још увек није ушла у НАТО. Међутим, на велико разочарење српског народа који живи у Црној Гори и Србији, Русија је поздравила отцепљење Црне Горе и подржала Мила Ђукановића. На крају је тај бандит забио Кремљу нож у леђа, када је земљу увукао у НАТО и увео санкције против Русије. Мислим да је непотребно подсећати на његову антируску реторику. Русија је по други пут пропустила шансу на Балкану у Грчкој. У 2015. години влада Алексиса Ципраса, упркос огромном притиску, била је спремна да повуче земљу из еврозоне и врати националну валуту — уз финансијску подршку Русије. Русија није искористила ову прилику, иако било која друга светска сила — иста та Америка — не би пропустила прилику. Као резултат тога, данас је Грчка најлојалнијa присталица атлантског вектора. И када је Запад извео државни удар у Северној Македонији и на чело државе ставио своју марионету Зорана Заева, Русија је такође остала по страни, — подсећа историчар.

Срђа Трифковић мисли да Москва данас губи своје позиције чак и у Републици Српској, једном од главних упоришта русофилије на Балкану.

— Покренућу непријатну и тужну тему Републике Српске. Москва је пре скоро осам година обећала да ће учествовати у стабилизацији буџета Републике Српске и пружити јој помоћ давањем зајма од 700-800 милиона евра. У Русији се такве бројке користе на нивоу статистичке грешке, али након више година то је остало само обећање. Велике руске компаније, од којих је једна нафтна, послују у општинама Модрича и Угљевик, а послују на нечувен начин: радници са закашњењем добијају плате, општине пропадају… Стиче се утисак да је сврха тих „бизнисмена“ да исисају све ресурсе са ове територије. Мој пријатељ из Бањалуке са жаљењем каже: „Немци су бар са стилом ископавали наша природна богатства. Они су бар градили путеве“. А Русија је имала најверније пријатеље управо међу Србима Републике Српске! Сад све ово нестаје, јер Русија нема добро осмишљену стратегију на Балкану, — констатује експерт.

Истовремено у Републици Српској активирају се западне снаге које своју политику спроводе преко високог представника за БиХ и антисрпске владе другог ентитета БиХ — муслиманско-хрватске федерације.

— Сигуран сам да је инцидент, када се чланови Председништва БиХ из редова босанских Муслимана и Хрвата демонстрaтивно нису појавили на састанку са руским министром спољних послова Сергејем Лавровом, усаглашен са западним инструкторима, — каже Срђа Трифковић. — Планови Запада у вези са српским народом „с оне стране Дрине“ савршено су јасни, додаје он.

— Уверен сам да нова америчка администрација намерава да ликвидира Републику Српску. Амерички државни секретар Ентони Блинкен већ је ово питање — као и борбу против „малигног утицаја Русије“ — ставио на листу приоритета нове америчке владе на Балкану — на листу такозваних „недовршених послова“ у регион. Верују да ће то успети да изведу без посебних трошкова, јер Република Српска нема војску, а полицијски контингент је врло скроман. САД ће покушати да брзо и малим снагама избришу на карти Републику Српску. Дејтонски споразум, који делује као гарант српског ентитета, неће им наштетити. Раде све што желе: то знамо из сопственог искуства. За њих закон није писан. А шта ће Русија учинити у овом случају? Она ће у Савету безбедности УН изнети нацрт резолуције, коју нико неће подржати, а архитекте америчке политике искористиће ову руску слабост. Када је Украјина престала да буде сфера руског утицаја, Москва се удаљила од Балкана за буквално две хиљаде километара. Русија нема физичку могућност да помогне Републици Српској. Ово је за жаљење, али не може се порећи. Милорад Додик се суочава са тешким временима, — каже Трифковић.
Једина сила на коју Република Српска може да рачуна је Србија, али и она је под непрестано растућим притиском Запада. Експерт сматра да ускоро проблем број један за српског лидера Александра Вучића неће бити питање Косова.

— Од Вучића неће тражити да одржи референдум о статусу Косова. Покушаће да му наметну признање суверенитета „де факто без де јуре“. Односно да призна косовске „државне“ институције као легитимне, а линију разграничења као државну границу (прелаз Јариње то већ и јесте). Али за сада од Александра Вучића неће бити потребан овај корак. Запад ће га натерати да се не меша када започне елиминација Републике Српске. То ће се догодити пре него што се реши питање Косова.

Међутим, према речима експерта, такав развој догађаја и даље може да се спречи.

Милорад Додик може да „зацементира“ везе са Београдом ако убеди Александра Вучића да је реч и о његовом опстанку. Слободану Милошевићу је речено да Косово треба бранити у Книну — у Републици Српској Крајини. И данас Александар Вучић мора схватити да се Косово мора бранити у Бањалуци. Не верујем да ће Запад поново употребити војну силу и увести санкције ако Срби покажу јединство у својој политичкој вољи, — каже Трифковић.

Што се тиче косовског питања, према речима експерта, прави тренутак за његово решавање још није настао, јер у Вашингтон је дошла антисрпска администрација која се може упоредити са Клинтоновом.

— То је као трговина на берзи. Своје акције чувате до бољих времена, док не добију већу вредност. Сада се председнику Србије Александру Вучићу ништа не нуди, али стање ствари може се променити. Подсетићу вас да Израелци стотинама година нису могли да врате Јерусалим, али на крају се то догодило. Када Сједињене Државе пропадну и наступи неславни крај пројекта „јединствена Европа“, Србија ће моћи да реши проблем Косова у оквиру правне државе.

У овом контексту не може се одбацити сценарио силе, јер се у новијој историји Балкана такав преседан већ догодио.

— С обзиром на то да су Запад и Хашки суд 1995. године специјалну операцију „Олуја“ [за ликвидацију Републике Српске Крајине] дефинисали као „хуманитарну акцију оправдану са становишта међународног права“, верујем да под одређеним околностима Србија може „искористити рецепт“ хрватске „Олује“ за повратак Косова и Метохије. Али за то треба сачекати, — каже експерт.