Пре 128 година, 7. маја 1892, рођен је легендарни југословенски лидер Јосип Броз Тито, који је водио државу 35 година. Узгред, пре само три дана, 4. маја, бивша Југославија и свет обележили су 40 година без Тита. Месец мај је у Титовом животу био изненађујуће богат догађајима. А „службени“ рођендан маршала се прослављао 25. маја (од 1945. био је то Дан младости у Југославији).
Не знамо тачно зашто је Тито изабрао баш овај датум. 25. маја 1944. године у планинама Дрвара започела је операција Вермахта „Коњићев скок“, чија је сврха била да уништи Врховни штаб Народноослободилачке војске Југославије и његовог команданта Тита. Међутим, план није успео, 3. јуна совјетски пилоти су спасили Титов живот: посада мајора Шорникова евакуисала је руководство југословенских партизана у савезничку базу у Барију. Можда је тада, 1944, југословенски вођа избегао смрти и осетио да се поново родио, па је на тај начин и прогласио 25. мај за свој рођендан?
Титова биографија садржи многе мистерије. Историчар и политиколог Алексеј Петров пише о три сибирска путовања Јосипа Броза Тита.
1910-те: Револуција, Грађански рат и прва породица
Прва епизода Титовог боравка у Сибиру датира из револуционарних година. У пролеће 1915. официр аустроугарске војске Јосип Брозовић (псеудоним Тито је узео почетком 1920-их, по повратку у домовину) рањен је и заробљен. После лечења од тифуса и упале плућа у болници, па и учења руског језика, послали су га у Кунгур где је радио као механичар. Убрзо се догодила револуција и Јосип се нашао у сибирском Омску, где су формирани црвени одреди из бивших ратних заробљеника. Тамо је постао кандидат за члана бољшевичке партије, а у селу Михајловка, 80 км од Омска, упознао је своју прву супругу Пелагеjy Белоусову. Узгред, млин на којем је Јосип радио у селу Богољубовка у Марјановског округу данас је историјски споменик.
У Омску је видео батаљоне Американаца, Британаца и Француза како улазе у град: Тито је о томе говорио 1957. године у интервјуу са Генрихом Боровиком за часопис „Огоњок“. У Русији је избио грађански рат. У јесен 1918. године Сибир је пао под управу адмирала Александра Колчака, а Омск је постао престоница и седиште Врховног владара.
Ових месеци Брозовић се крио код својих пријатеља Киргиза, надајући се да ће се бољшевици ипак вратити у град. Крајем 1919. године Црвена армија је ушла у Омск. Јосип је брзо нашао везу са Југословенском комунистичком организацијом, која је деловала као секција Омске комунистичке организације. Највероватније му је управо она помогла да изађе из Русије и да се врати на Балкан. Са њим је кренула и Пелагеja, пошто су се већ венчали у Омску, да би пре самог пута и регистровали брак, јер нове власти нису признале венчање у цркви. Белоусова, која је постала Брозовић, родила је четворо деце, али прво дете је умрло брзо после порођаја, друга два у раном детињству, и преживео је само четврти син Жарко. Жарков син, Јошка, сада руководи Комунистичком партијом Србије.
1965. година: повратак Јоске у Омск
Друга Титова посета Сибиру је већ била државна. Лета 1965. године Јосип Броз Тито, већ председник Југославије, отпутовао је у Москву, Свердловск, Омск и Иркутск са новом супругом Јованком.
23. јуна 1965. године Тита су на аеродрому у Иркутску дочекали са великим поштовањем. На еродрому су висили плакати на којима је писало „Добро дошли, драги југословенски другови!“ и „Добро нам дошао, драги друже Тито!“ Председник президијума Врховног савета СССР Анастас Микојан, фактички други човек у земљи, је раније специјалним летом допутовао у Иркутск.
Заједно са Титом стигли су и посланик Скупштине Југославије, први председник Скупштине Народне Републике Босне и Херцеговине Ђуро Пуцар, министар спољних послова, будући потпредседник Југославије Коча Поповић, писац, драматург Мирослав Крлежа и заменик министра спољних послова Мишо Павичевић.
„Дошли смо у ваш град Иркутск са великим интересовањем да видимо како живите. Знамо много о вашем раду… Пре четрдесет година сам био у Сибиру. Тада је Сибир јако заостајао. Моји другови и ја се радујемо што ћемо моћи да упоредимо оно што је било са овим што имате данас“, обратио се Тито становницима града. Високи гости су ушли у аутомобиле, а хиљаде грађана их је поздравило на улицама Иркутска.
Делегација је живела у специјалној резиденцији на Бајкалском аутопуту. Следећег јутра, 24. јуна, југословенска делегација одлетела је у Братск, где је Тито био одушевљен оним што је видео у тамошњој хидроцентрали. Своје утиске оставио је у књизи почасних гостију, пожелео запосленима „успех у њиховом раду за срећу народа, за будућност и комунизам“.
Након повратка у Иркутск 25. јуна, Тито и његова супруга су посетили Институт лимнологије Источносибирске филијале Сибирског одељења Академије наука СССР-а. Нешто раније је на Бајкалу радио познати биолог, потпредседник Академије наука Југославије Синиша Станковић, а пословне везе су успостављене међу лимнолозима (хидролозима) Југославије и Сибира. У књизи почасних гостију музеја, Тито је написао: „Веома смо срећни што смо имали прилику да посетимо овај музеј, који представља богату фауну Бајкалског језера“. У знак сећања на овај сусрет, музејско особље поклонило је председнику и његовој супрузи велики албум са фотографијама најдубљег језера на свету.
У селу Лиственичноје госте је чекао пароброд „Иркутск“ украшен заставама двеју земаља и возио их по Бајкалском језеру. Анастас Микојан није могао да буде више добар домаћин и хитно се вратио у Москву (његови партијски другови су одлучили да је време да поднесе оставку). А брачни пар Броз је уживао у погледима на беле брезе, ариш и шумско цвеће.
Јосип Броз Тито је рекао локалним новинарима да је био одушевљен лепотом језера док је сијало сунце. Иркутск му се такође допао: „Драго нам је што смо видели град који има велику прошлост, посебно у данима револуције. Град који се налази на подручју од великог економског значаја“.
Ујутро, 26. јуна, Тито је полетио из Иркутска у Омск, град у коме је био као млад човек. Ово је једини град у Сибиру где је једна улица названа у Титову част.
А главна атракција на улици Броза Тита је … ресторан „Колчак“, против кога је Тито једном покушавао да се бори.
У Омску је гостима приказано колективно пољопривредно газдинство „Чапајев“, фарма, кућа обичног сеоског ковача, а увече се Тито састао са својим друговима из револуционарног покрета. Они су га радосно тапкали по леђима и након пола века га поново звали Јоска.
А увече је Тито полетео у Београд.
1977. година: Читав Иркутск дочекује Тита
Мало је вероватно да се Тито надао да ће још једном видети Сибир. Али прошло је дванаест година и 19. августа 1977. године, након сусрета са Леонидом Брежњевим, поново је летео из Москве на Бајкалско језеро.
Заједно са Титом били су секретар Извршног бироа Централног комитета Савеза комуниста Југославије, будући министар унутрашњих послова и аутор неколико књига о југословенском лидеру Стане Доланц, председник Президијума Социјалистичке Републике Црне Горе Вељко Милатовић, министар спољних послова Милош Минић. Јосипа Броза није пратила супруга пошто ју је раније оптужио за покушај пуча и фактички држао у кућном притвору. Госте са Балкана су дочекали сви први људи комунистичке партије у Иркутску предвођени секратаром ЦК из Москве Михаилом Соломенцевим.
Градске власти су претерале наређењем да читавим путем до Бајкала становници држе цвеће и машу заставицама. Како се касније сећао фотограф Едгар Брјуханенко, тог дана у Иркутску није радила ниједна фабрика ни школа: све су повели на аутопут да дочекају југословенску делегацију.
Касније се возач Виталиј Тарасов присетио да је Тито, упркос годинама, био чио и није оклевао. Градом се кретао аутомобилом „чајка“ са тамним завесама, а у следећем ауту је био његов кревет. Упркос просечној висини (170 цм), носио је кревет са собом чак и у тако егзотична путовања као што је Иркутск.
8. маја 1980. године лист „Восточно-Сибирскаја правда“ је на насловној страни објавио вест о Титовој смрти. Болесни генерални секретар Леонид Брежњев, министар спољних послова Андреј Громико и амбасадор СССР-а у Југославији Николај Родионов су полетели у Београд на сахрану маршала. До 88. рођендана Титу је остало само три дана. А затим је почела подела наслеђа. Син Жарко, Титов син из брака са сибирском супругом, добио је породичну кућу и виноград у Кумровцу.
Алексеј Петров (Иркутск),
историчар и политиколог,
специјално за портал „Балканист“
