Now Reading
Хрватска партизанка: „Док сам жива, бит ћу комуниста, јер осјећам у срцу да је то била правда и поштење“

Хрватска партизанка: „Док сам жива, бит ћу комуниста, јер осјећам у срцу да је то била правда и поштење“

Балканист

Председница Хрватске Колинда Грабар-Китаровић прошле недеље уручила је 40-ак одликовања појединцима и институцијама заслужнима за развој и углед Хрватске, а међу њима се нашло и двоје сплитских партизана – Палмина Пољак (97) и Антун Барановић (91) – којима је уручено одликовање Стјепана Радића „за заслуге и страдање у борби за национална и социјална права и развитак хрватског народа“.

На питање новинара „Слободна Далмација“ како доживљава то што јој је одликовање доделила особа која је макла Титову бисту с Пантовчака, Палмина Пољак каже:

„Мени се не свиђа да је на чело наше земље дошла особа с таквим погледима. С друге стране, није ми она то дала, него је то мој Ред Стјепана Радића. Није се она патила од 1941. до 1945. по леду, киши и снијегу, није она спавала у рововима, него ја. А зашто она тако мисли, мени није јасно. Кад говори против социјализма, као да мене вријеђа, као да мени нешто одузима. Да сам била на Пантовчаку, ја бих јој то у лице рекла. Па тко је образовао ту жену? Можда и њој треба аналфабетски течај“, претпоставила је Палмина Пољак.

Ова храбра жена је годинама у илегали одржавала главни пункт за пребацивање хиљада Сплићана у партизане – у солинским Нинчевићима, пред носом италијанских фашиста, и била политички радник у солинском базену.

Палмина је још од 1941. године била чланица СКОЈ-а, а од 1942. и чланица КПЈ. На питање како се прикључила СКОЈ-у са само 17 година она каже:

„Мој отац је био радник и ја сам већ дотад видјела страшну неправду у друштву. Солин је био право радничко мјесто и велика већина цура попут мене имала је само једне ципеле. Ја сам у школи седам година носила исти капут, још раскидан, а дјевојке из више класе су имале хаљине и њихова је класа пливала у неумјереном богатству, док је мој отац у електричној централи у Дујмовачи радио дан-ноћ за никакву плаћу. И онда су нас напали фашисти, а комунисти су били једини који су позвали и на борбу против фашиста и за стварање праведнијег друштва. И ја сам знала што ми је чинити.“

Палмина Пољак (девојачко – Грубишић) каже да није знала ниједну особу из њене генерације која је 1941. отишла у усташе, да их у Солину уопште није било.

„Кад су дошли фашисти, на прсте руке сте могли набројат оне који нису били уз партизански покрет, на било који начин. Старије жене су им кухале, то се носило преко Козјака. Ја дуго нисам ни знала да усташе постоје, јер Солин је био раднички центар, све творнички радници: због радничке већине Солин је био срце партизанског покрета. Ја сам тек послије чула да у неким другим мјестима има усташа“, каже она.

Палмина је увек желела да буде учитељица (што је и постала после Другог светског рата) и уписала је Учитељску школу у Шибенику а њен први озбиљан задатак који јој је дао СКОЈ био је да затвори ту исту школу коју су преузели Италијани.

„И не покушат, него затворит. Нема ту покушат, него мораш извршит задатак. Нема оћу-нећу. Ја сам плакала и нисам се тила враћат у Шибеник, али су другови рекли да је то задатак. Потрајало је, али успјели смо. Организирали смо међу ученицима разне облике отпора: бојкотирали смо фашистичке поздраве, крали уџбенике, демонстрирали на Пољани… Пуно ми је помогло то што је Шибеник био добро организиран, имао је јаку омладинску и партијску организацију. Имао је творничке раднике и одгајао баш праве револуционаре, као и Солин. И ја сам скупа с њима успјела постићи да Талијани затворе школу“, каже она.

Затим је примљена у партију и одговарала за пренос хране, одеће, оружја, лекова преко Козјака у партизане, односно организовала је караване жена.

„Јер су мушки били у партизанима“, објашњава Палмина Пољак. „Сви су млади хтјели у партизане, бјежали у шуму. А жене су сваку ноћ преко Козјака преносиле ту храну до Блаца и исту ноћ се враћале. Сплит је био душом и тијелом уз наш покрет. Ви не можете замислити колико је сплитски народ помагао партизане. Знало је по 80 жена ићи у једну ноћ преко Козјака. Да није било жена, партизани не би имали логистику.“

Палмина је увек тражила да иде у партизане, али одговор је био: мора неко ово радити.

„Талијани су знали да постојим“, наставља она, „али ме никад нису ухватили, због наше конспирације. Моје је конспиративно име било Вања, и кад је Италија капитулирала, мене су одредили да преговарам са заповједником талијанског гарнизона у Солину, да нам преда оружје гарнизона. И ја одем код њега и кажем му да мора предати оружје, а он ме гледа и каже: Ми знамо тко сте ви: ви сте Грубишић Палмина, звана Вања. Само нам кажите гдје сте цијело вријеме били. А ја му кажем: По шумама и горама!“

Вања је две и по године (од 1941) спавала у рову: „Изнад борова шума, а ту камени зид. И ви отворите камен и уђете у ров. Фашисти никад нису открили ниједан наш ров – толико је било повјерење народа у нас партизане и теренске раднике.”

Једном приликом срела је Иву Лолу Рибара који је дошао на илегални пункт Корушце да их поучи о великим разликама између Италијана и Немаца. И то се показало тачним, каже она, Италијани су били страшљиви, ноћу нису ишли у акције, а Швабе су хапсиле и убијале без питања.

„Он (Иво Лола Рибар) је нас припремао за живот, јер бисмо изгинули од Шваба.“

На питање како се данас осећа када чује да су партизани били злочинци, Палмина Пољак каже:

„То говоре незналице и мрзитељи. Ја не могу освијестити незналице, њима прво треба аналфабетски течај. Могу они данас говорити што хоће, али ја сам свједок времена и знам како је било. Многи људи говоре тако јер не знају што се догађало. Да су имало свјесни, не би никад такве ствари говорили. А то је важно, да се не понови. Јер ако знаш како је било, какви су системи били и што је фашизам, онда би се знао и поставити у животу према таквим стварима“, каже ветеран Другог светског рата.

КПЈ не постоји већ 30 година али она је остала комуниста:

„Сто посто. Човјек се кроз живот мијења, али у том погледу код мене нема промјене. Док сам жива, бит ћу комуниста, јер осјећам у срцу да је то била правда и поштење“, истиче Палмина Пољак.

Фото: Nikola Vilić/Hanza Media

Scroll To Top