Предстојећи председнички избори у Србији 2022. године могли би бити кључни у политици Београда по питању Косова. О томе пише у свом чланку за РИА „Новый День“ Петар Искендеров, старији научни сарадник Института славистике Руске академије наука, доктор историјских наука, главни уредник часописа „Питања историје“ (Вопроси истории).
Изјава председника Србије Александра Вучића у недавном интервјуу за ТВ канал „Прва“ да актуелне власти неће признати независност Косова пре следећих председничких избора (заказаних за април 2022) могла би да стави тачку на већ досадне оптужбе против српског руководства о наводној спремности да „преда“ косовске Србе у замену за чланство у НАТО-у или Европској унији. Како је нагласио Вучић, он као актуелни председник може гарантовати било шта док је на тој функцији и лично одговоран за унутрашњу и спољну државну политику. А какви ће бити резултати избора 2022. и, према томе, следећи кораци руководства земље мораће да „одлучује српски народ“.
Међутим, тако јасна констатација није отрезнила критичаре актуелног српског руководства и лично председника Вучића. Схватајући колико су узалудни сви покушаји да противника представе као издајника националних интереса и да од њега чују речи о „предаји Косова“ у наредним месецима, они су принуђени да поново промене тактику и сада тврде да чак и ако власти заиста не признају самопроглашено Косово, онда ће покушати да до овог тренутка што више ојачају његове економске и политичке позиције тако да „прозападна опозиција, чак и ако победи 2022. године, неће имати шта да преда на Косову и Метохији“.
И као кључни аргумент опозиција користи ни мање ни више чињеницу да је далековод Албанија – Косово пуштен у рад 14. децембра 2020. године. Овај далековод је замишљен као саставни део албанског система електричне енергије, који ће ефикасно решити енергетске проблеме читавог региона. Према премијеру Албаније Едију Рами, сличне линије повезиваће овај систем са Северном Македонијом и Црном Гором, поред тога, планирано је стварање „енергетског моста“ са Италијом. Еди Рама је с правом повезивање националних енергетских система назвао делом „великих промена“ и „новом фазом у енергетском сектору“.
Одговарајући споразуми о формирању јединствене електроенергетске инфраструктуре на Балкану и принципима њеног функционисања и управљања закључени су између Београда и Приштине још 2013. године након преговора у Бриселу. Међутим, процес је покренут тек крајем 2020. године као резултат споразума о нормализацији трговинско-економских односа Србије и Косова и стварања „мини шенгена“ на Балкану, потписаног почетком септембра у Вашингтону. Што се тиче суштине и значаја ових споразума, очигледно је да се они ни на који начин не могу описати као „предаја Косова“, већ су у складу са развојем балканске економске интеграције, што подржавају не само саме државе Балкана, већ и Русија.
Енергика је традиционално неуспешно подручје балканских држава. Застарели енергетски системи, дотрајала инфраструктура, политичке и међудржавне несугласице, критичан недостатак капитала и страних инвестиција — све ово директно утиче на социјално-економску ситуацију и кризне појаве које су данас посебно релевантне у региону. У овим условима, спровођење великих регионалних пројеката једино је средство да се превазиђе криза, привуче потребни капитал и створи стабилан систем рада у интересу свих становника Балкана. И све то нема никакве везе са политичким статусом Косова и његовим тумачењем од стране српских власти.
Али ауторка једног од „раскринкавајућих“ чланака је заиста у праву када каже да председнички избори у Србији 2022. године заиста могу постати кључни у државној политици Београда по питању Косова. Јер, према њеним речима, „нико не зна како би се понашали опозициони политичари када би се неко од њих нашао на челу државе после избора 2022“.
Међутим, сама српска опозиција нам последњих месеци даје јасну представу како би могла да се понаша, а чини то празним речима, недостатком разумљивих идеја о актуелним питањима друштвено-економског развоја земље, па и тиме што опозицију представљају политичари који су се одавно дискредитовали управо поводом косовског питања. У случају да дођу на власт они би само послушно спроводили планове Запада у погледу не само Косова, већ и Републике Српске. И тада, заиста, неће имати шта да се „преда“ на Балкану. Срећом, сам долазак опозиције на власт у Србији данас изгледа као једна од косовских фатаморгана.
