Новинар угледног америчког издања Џеј Мајкл Волер објавио је чланак посвећен америчком присуству на Косову у којем доказује да косовски пројекат нема никакав стратешки значај за Сједињене Америчке Државе.

„Новац америчких пореских обвезника се троши на америчку војску која пази да се локални становници не поубијају међусобно“, пише новинар. 

На почетку чланка новинар подсећа на симболе америчке демократије у Приштини, својеврсни „политички Дизниленд“. 

„Статуа Била Клинтона од 6 метара на истоименом булевару у близини бутика одеће ‘Хилари’. Ту је и биста државног секретара Медлин Олбрајт, која је радила са председником Клинтоном. Аутопут назван у част покојног сина Џоа Бајдена пролази крај америчке војне базе. А у част конгресмена из Бронкса Елиота Ејнџела назван је један булевар и наштампане су поштанске марке“, описује новинар косовске идоле и подсећа ко је платио овај култ личности. 

„Све су ово омогућиле две милијарде долара америчких пореских обвезника. И додајте још један велики рачун за америчке трупе: не да би одбранили то место од страних освајача или да би се борили за америчке интересе, већ да се локално становништво не би међусобно поубијало. Овај шоу наказа се зове Косово“, пише Џеј Мајкл Волер. 

Косово — пример бескрајног хаоса, мешавине народа и религија — не може да опстане без војне диктатуре, наставља новинар и додаје да је албанска већина отерала са ове територије хришћане а читав свет се правио да то није видео. 

Провинција која нема излаз на море и која је „стекла“ независност после крвавог масакра нема никакав стратешки значај за Сједињене Државе“, сматра аутор чланка. 

„Косово заузима мање од половине територије Вермонта и тамо живи отприлике исти број људи као у Бронксу. Осамдесет одсто младих не ради, а најтраженија роба за експорт су џихадисти“, пише Волер. 

Он подсећа да су идоли косовских сепаратиста Медлин Олбрајт и Бил Клинтон искористили америчку моћ да протерају хришћане са Косова и тај процес завршили бомбардовањем Србије, те се покрили НАТО-ом као „смоквиним листом“. 

„Многи амерички званичници у то време сматрали су исламистичке побуњенике, Ослободилачку војску Косова (ОВК) терористичком организацијом, али је конгресмен Ејнџел искористио своју позицију у Комитету Представничког дома Конгреса САД за спољне послове да би финансирао ОВК. Ово је можда помогло Ејнџелу да види свој портрет на косовској поштанској марки“, претпоставља новинар. 

Након рата локални становници су још једном доказали да им је потребна наоружана дадиља, пише он, јер председник Бил Клинтон је довео америчке трупе с европским савезницима под заставом НАТО-а и ко зна зашто позвао Русе да „помогну“. Тај спој неспојивог је готово довео до војне конфронтације НАТО-а и Русије, присећа се Волер догађаја 90-их. 

„Мировни процес“ се одужио, а сепаратистичка провинција се извукла из Србије 2008. и прогласила независност захваљујући америчкој војсци, додаје он. 

И док се сада Русија користи вековним везама са Србијом, а Кинези покушавају да се учврсте у Европи, Трампова администрација покушава да извуче Сједињене Државе из косовских нереда и да преусмери Србију на Запада. 

Србија, иако мала држава, остаје центар који повезује Југоисточну и Централну Европу, као и копнени мост између Централне Европе од Црног мора (Руса и Турака) и Средоземља, објашњава новинар. Он признаје да присталице косовског сепаратизма не желе да подржавају Трампа. 

„У затвореном због короне Вашингтону има оних којима је још важно да сачувају Клинтонов статус кво. Један од њих је рекао да је Косово ‘европска држава која највише навија за Америку’. Други је отишао корак даље и рекао да је ова микродржава ‘највећи пријатељ Америке у целом свету’“, стоји у чланку. 

Новинар верује да се овај процес неће зауставити све док „глупи Американци пуне Косово новцем и чувају Албанце од омражених хришћана“. 

„Али све то није у складу са статусом Косова као највећег западног полигона за регрутовање терориста“, каже аутор чланка.

„Клинтоновој герили није по вољи што се америчка стратегија полако топи на Косову. И време је. Америка би требало да се бави важнијим стварима“, закључује Џеј Мајкл Волер. 

Фото: globalpolitics.eu